Mesec septembar označio je novi početak školske godine u vrtiću „Fantasy“. Novi početak, upoznavanje, odrastanje, druženje, usvajanje veština i saznanja. Kao i svakoga septembra naše prostorije ispunjene su radoznalim pogledima, ponekom suzicom ali najviše veselim dečjim glasovima i osmesima.
Mi smo grupa „Pčelice“, mi smo najstarija uzrasna grupa. Ovog semestra osećamo se posebno, osećamo se ponosno jer smo predškolci. BIti predškolac je zaista velika stvar, ali i odgovornost. Izabrali smo svoje „znakiće“, to su one male sličice koje nam ukazuju na prostor u kome se nalaze lične stvari u garderobi, u toaletu, u sobi…. u sobi? Oh, da! Imamo sobu baš za nas, za predškolce! I da znate, ona ima pravu veliku tablu za pisanje slova i brojeva! Jedva čekamo da započnemo da ih učimo, vrlo smo radoznali gde su te sveske i knjigice koje smo krišom gledali drugarima što smo ih ispratili u školu. Prolazili su dani, mi smo ih brojali, pratili, beležeći svakoga dana vremenske prilike. Uvek smo se radovali kada bi ih označili drugom bojom, za nas, imali su poruku.
Sunce nas zove da izađemo napolje! U velikom dvorištu okruženom krošnjama drveća mnogo se mašta, čas je poligon, čas je svemir, čas je plaža. U tom dvorištu svi pronalazimo nešto posebno, otkrivamo istražujući ga svakog dana. Brinuli smo o našim životinjama, hranili smo ih i radovali se kada koke snesu jaja ili se okoti neki mali zekan. U tom dvorištu, u našoj bašti, složno smo sadili našim rukama razno povrće, zalivali ga, negovali, sladili se njegovim plodovima. A taj živi svet prirode učio nas je da su nežnost, briga i ljubav važni za sve što raste, kao i za nas decu. Pratili smo promene godišnjih doba, posebno smo mogli videti kako se menja krošnja kajsije na koju smo se peli. Nju smo najbolje poznavali a i ona nas.
Jednog divnog jesenjeg dana, krajem oktobra, odvažili smo se da pođemo na mali izlet, do obližnje Kalenić pijace. Mi veliki predškolci, držeći se za ruke uz put svima smo pokazali da umemo da strpljivo sačekamo da prođu stariji. Pokazali smo da umemo da strpljivo sačekamo da prođu stariji. Pokazali smo da poznajemo boje na semaforu i njihovu poruku. A tek kada smo stigli do pijace…! lica ljudi pretvorila su se u osmeh dobrodošlice a mi smo sa spiskom stvari koje smo želeli da kupimo krenuli od tezge do tezge svima poželevši dobar dan. Pitate nas „šta smo kupili tog dana?“ kupili smo povrće za čorbu koju smo sami kuvali! Naravno da smo je podelili i sa drugim drugarima, i sa madam, i sa našim roditeljima.
Kako su dani napolju postajali hladniji, mi smo sve više vreme provodili u otkrivanju sebe i svojih osećanja, drugih i njihovih osećanja, otkrivali smo načine da se svi lepo družimo i da brinemo jedni o drugima. Otkrivali smo svet biljaka i svet životinja, razgledali slike, knjige, filmove o njima… oslikavali smo opalo lišće iz našeg dvorišta… usvajali smo razne pojmove, prirodne zakone na primer zašto pada kiša ili zašto pada sneg i sad znamo zašto su oblaci kad kad sivi i umorni. Pisali smo grafizme, vredno smo vežbali našu šaku da nas sluša (madam kažu da smo vrlo uspešni) pa smo ubrzo naučili i slova. Nije nam uvek bilo lako ali smo nekako kroz igru, kroz vedre pričice, kroz simpatične brzalice vežbali glasove a onda ih krunisali slovom. A naše sveske, eh! Ponosni smo na njih. Tako s vremena na vreme napravimo i izložbu, pustimo mame i tate u naš svet, pa neka nas i oni hvale! Vežbali smo mi i geometrijske oblike i geometrijska tela i skupove i nizove i merenja razna. Kada smo naučili brojeve, sve nam je lakše bilo jer sada znamo da „ako imam dve sličice i mama mi kupi još dve, imaću ukupno četiri“. Isto tako znam da „ako imam sedamnaest bombona a šesnaest drugara i svakome dam po jednu, meni ostaje jedna“. Ali to me ne brine, svima po jedna a i meni jedna, svi imamo isto. Isto mislimo i o drugarstvu – e to je važno!
Mnogo lepih dana u tim „Pčelicama“ ima. U slučaju da na primer nađete jedan primerak časopisa „Radoznali mrav“, znajte da je to proisteklo iz naše redakcije. Izdali smo četiri broja za ovu godinu a u njima smo pisali o svemu što je nama bilo zanimljivo, na kraju su i roditelji dobili svoju rubriku. Oni su saradnici časopisa. Kada već spominjemo medije, puno smo kroz naš vaspitno – obrazovni projekat radili o njima. Izučavali smo šta su, čemu služe i jesu li baš namenjeni nama, deci uvek, kao na primer televizijski program. Čuli ste da mnoga deca dugo gledaju TV. I mi smo čuli, pa smo hteli da proučimo šta je u svetu medija namenjeno nama, šta su dobre a šta loše strane televizije. Mi ipak više volimo pozorište, pa smo zajedno gledali mnogo pozorišnih predstava i uživali u njihovim radnjama.
Trebamo Vam reći da smo imali i one posebne mesece kada se ceo vrtić poput neke čarolije pretvori u snežno kraljevstvo. Sve prostorije bivaju okićene belim pahuljama i jelkicama. Tih dana nestrpljivo čekamo da napolju padne sneg, da pravimo sneška, da se valjamo i grudvamo. Tih dana naše vredne ručice, naša mašta i kreativnost čine najfantastičnija remek-dela. Pravimo zimske pejzaže, pahulja ples, sneška od najrazličitijih materijala, sve do okićenih jelki i Deda Mraza.Idući u susret prazničnoj Novoj godini, dane nam krase predstave i različite radionice kada pozivamo tate i mame da ih podsetimo kako je lepo biti dete. Naravno, mi ih nagradimo našim poklonom koji smo sami napravili i čestitkom a nas na kraju poseti lično, glavom i belom bradom Deda Mraz. „Pčelice“ su vredne ali uvek imamo vremena da se setimo da negde, neko dete nema igračke, knjige, bojice i da zajedničkom ljubavlju prikupimo poklone i pošaljemo im. Umeti deliti sreću je jako važno, mi smo to naučili!
Radujemo se mi svakoga dana, ali ima jedan takođe poseban, kada maskirani dođemo u vrtić. Ooo, kako se mi danima mislimo i premišljamo kakav kostim ćemo imati. Pa tek ono nestrpljenje slatko kad osvane dan Maskenbala! Ma ni kapija vrtića se ne otvori tako rano kao što mi umemo pojuriti u toj sreći. Plešemo celoga dana, paradiramo, igramo se sa balonima… celi vrtić postane bajka u kojoj su svi junaci prisutni! A vrtić odzvanja pesmom i miriše na krofne, one pufnaste i velike koje samo naš kuvar zna da umesi. Jedno još posebno mesto ima u našem kalendaru dan mama, kada se pripremaju poklončići i čestitke ali onako tajno da ne saznaju mame za iznenađenje. Iznenadimo ih i sa portretima „mama i tata“ pa još i kažemo koliko ih volimo i koliko nas čine srećnim. Posetili smo „Beogradsku filharmoniju“. Pravi doživljaj! Gledali smo „Krcko Oraščić“. Narator nam je pričao priču a orkestar filharmonije je svirao, svirao i svirao. A mi? Mi smo širom otvorenih očiju posmatrali te velike i male instrumente kako zanosno sviraju. Prepuni utisaka dugo smo još pričali o tome, kako je divan svet muzike… znamo mi jos mnogo toga, puno stvari smo zajedno naučili. Znamo da oslikamo Uskršnja jaja kao pravi pravcijati slikari, tankim, finim četkicama umemo da oslikamo najtananije linije i šare. Zvali su nas i na druženje, u osnovne škole da na kratko budemo đaci iako su nam klupe još visoke. Baš nam se dopalo, velika škola, puno dece, puno znanja koje čeka nas. Obećali smo da se vidimo uskoro opet, samo još malo da porastemo. Druženje je bogatstvo, pa smo baš danas pozvali neše drugare iz vrtića „Sončni žarek“ u Sloveniji preko Skyp-a. Pevali smo jedni drugima, pitali jedni druge za sve što nas decu interesuje.
Spremamo priredbu, da, bliži se kraj godine. Vredni smo i veoma ponosni. Radujemo se što ćemo držeći se za ruke stati na onu veliku binu. O da, učestvovali smo na „jana“ festivalu zdravlja. Igrali smo i plesali a aplauz je ispunio salu. Takvi smo vam mi! Znamo, umemo i verujemo u sebe, zato, strpite se još malo do naše priredbe kada ćemo vas pozvati da nas gledate. A vi mlađi drugari, što sada nama gledate sveščice i radove, ostavićemo uskoro vama tobogan, penjalice i golove za fudbal jer…. nas škola zove.
25. 05. 2015.
